Milica Ristić

“Aparat – tu. Memorijske kartice – tu. Objektivi – tu. Energetske čokoladice – tu. Odložila sam viđanje sa devojkama iz book club-a planirano za sutra jer imam osećaj da je sutra taj dan. Ležem ranije u krevet, trabaće mi snage za sutra. Sklapam oči i tonem u san….Osećaj me nije prevario, ta nedelja je bila moje vatreno krštenje. Fotografisala sam svoj prvi porođaj. Bilo je magično. Napokon sam tamo gde sam osećala da oduvek pripadam. Ako ste mislili da je ovo početak nekog romana, nije. Ovo je moja priča.”

Ja sam Milica Ristić, porođajni fotograf i personalni porođajni asistent.
Diplomirani sam trener rekreacije Fakulteta sporta i fizičke kulture, Kadrovski centar. Organizovala sam i učestvovala u dosta projekata, putovala sam sa decom po Srbiji i van zemlje. Ali, zbog zdravstvenih problema sam morala da se povučem. U periodu oporavka, kako bih stala na noge (doslovce), od brata dobijam svoj prvi profesionalni aparat i uplaćen kurs fotografije. To me je preporodilo.

Od samog početka, sve je opet bilo vezano za decu. Puštam ih da budu svoji, a ja ne trepćem i hvatam svaki momenat. Ne ulepšavam ih, ne nameštam i premeštam. Beležim život onakav kakav jeste. Kasnije se ta moja velika želja za stvarnim životnim momentima prenela i na sam izvor života, rođenje.

Želja i potreba da budem porođajni fotograf se javila još pre deset godina. Dok sam bila u Americi, upoznala sam devojku iz Meksika kojoj je to profesija. Bila sam opčinjena njenim pričama i iskustvima, novim saznanjima. Opila me je životom na potpuno novom nivou. Mislim da smo u prošlom životu bile u srodstvu. Znala sam da će to biti izazov raditi na našim prostorima, u društvu koje je zatvoreno. Ali, to me nije pokolebalo jer sam osećala i znala da je to moja uloga ovde i sada i da nam je to potrebno kako bismo se vratili svom unutrašnjem biću. Nisam imala konkretan plan kako ću to izvesti, pustila sam da me želja vodi. Na tom putu su mi u susret dolazili ljudi zbog kojih sam svakim korakom bila bliža svom cilju. Prizivala sam ih.

Moju ljubav prema porođajnoj fotografiji najbolje opisuje činjenica da mi je oprema u svakom trenutku spremna (imam dva kompleta foto opreme, za slučaj da me jedan izda). Odmore planiram u odnosu na termine porođaja, a i tada nosim svu opremu sa sobom. Ne volim da vozim kola, više sam motor devojka, ali sam položila i dobila kola kako bih mogla da stignem svuda gde je potrebno. Kako bih što bolje mogla da dočaram svaki aspekt porođaja i bila pripremljena na sve, završila sam edukaciju za personalnog porođajnog asistenta. Nemam drugi posao, uvek sam na raspolaganju kada je termin.
Ja živim i dišem za porođajnu fotografiju. Strast koja me vodi, da ne kažem juri i vozi, prevazilazi okvire “to je moj posao”. Ja želim da i vi osetite ono što ja osećam kada fotografišem i kada kasnije pregledam te fotografije. Želim da kada vidite porođajne fotografije vaš oksitocin podivlja, da vas pokrene i podigne u visine. Želim da se naježite i rasplačete. Želim da osetite sve one mirise koje ste prvi put osetili kada ste se rodili. Želim da osvestite svoje postojanje, želim da udahnete kao kada ste prvi put udahnuli. Želim da vidite i osetite ljubav, podršku, snagu, toplinu, zajedništvo, moć. Želim da budete srećni zbog tih ljudi i zbog tog novog života. Želim da pomislite koliko bi dobro bilo da i vi imate svoje fotografije.

Još jedna bitna stvar zbog koje mislim da je porođajna fotografija za nijansu vrednija od bilo kojih fotografija koje ćemo imati u životu je verna slika koju ćemo stvoriti o tome šta znači prisutnost, kontakt i povezanost. Pojam o tome će nas voditi kroz život kada budemo uspostavljali odnose sa drugima i činiće da gradimo zdrave temelje. Vezu sa sobom, sa porodicom, sa prijateljima, komšijama, nastavnicima, profesorima, šefovima, partnerima i sa našom decom i unucima. Fotografije sa porođaja su materijalni dokaz o dolasku i prelasku na ovaj naš svet. Dokaz o tome da smo željeni, da smo sigurni i zaštićeni, da pripadamo, da smo voljeni, da smo dovoljni. One su izvor života kojem se uvek možemo vratiti kada nam je to potrebno.

Želim da pričate o porođajnim fotografijama, sa svima, sa lakoćom sa kojom pričamo o manje bitnim stvarima. Želim da fotografije se porođaja budu prve u foto albumima. To su jedine fotografije koje su samo vaše, autentične. One ne liče ni na čije druge. Na svetu nema dva ista porođaja. Želim da njima imamo mogućnost obnove životnih baterija. Ja znam da su moje uvek u zelenoj zoni,zahvaljujući privilegiji koju imam.

Prekretnica i kruna u formiranju mog životnog poziva je bila edukacija za personalnog porođajnog asistenta koja je zaokružila sve ono što sam prikupljala, učila, upijala i bila spremna da dam. To je autorska edukacija Ivane Veličkov koja je akreditovana odlukom Zdravstvenog saveta Srbije kao nacionalni kurs prve kategorije. Personalni porođajni asistent je nemedicinsko osoblje unutar medicinskog tima koje ima pravo aktivnog učešća u porođaju. Teorija i praksa koju sam stekla zahvaljujući edukaciji mi omogućava da praktične veštine primenim i budem podrška ženi i njenom partneru u porođaju (u porodilištu). Spoznaja o svemu što porođaj jeste me čini fotografom koji ima svest o svakom trenutku i sposobnost (koja je i urođena, ali sada osnažena i osvešćena još više) da znam kada treba da se povučem, a kada da se uključim kao i sposobnost da zabaležim fotografijom bitne trenutke, a da kao fotograf ne narušim tok i prirodu porođaja.

Kada ne dočekujem bebe, ja sam sirena. Šijem sama kostime. Trudim se da slobodne trenutke provodim u vodi, pod vodom, na vodi. Verujem da i ta ljubav i potreba za vodom nije slučajna, s obzirom da prve mesece života provodimo u istoj. Voda me čini i ranjivom i snažnom. Dubine me i plaše i izazivaju i hrabre. Voda me uči da se prepustim i da tečem i da se menjam.